Psalmi 102

1 Gospode! Čuj molitvu moju, i vika moja nek izađe preda Te.

2 Nemoj odvratiti lice svoje od mene; u dan kad sam u nevolji prigni k meni uho svoje, u dan kad Te prizivam, pohitaj, usliši me.

3 Jer prođoše kao dim dani moji, kosti moje kao topionica ogoreše.

4 Pokošeno je kao trava i posahlo srce moje, da zaboravih jesti hleb svoj.

5 Od uzdisanja mog prionu kost moja za meso moje.

6 Postadoh kao gem u pustinji; ja sam kao sova na zidinama.

7 Ne spavam, i sedim kao ptica bez druga na krovu.

8 Svaki dan ruže me neprijatelji moji, i koji su se pomamili na mene, mnom se uklinju.

9 Jedem pepeo kao hleb, i piće svoje rastvaram suzama.

10 Od gneva Tvog i srdnje Tvoje; jer podigavši me bacio si me.

11 Dani su moji kao sen, koji prolazi, i ja kao trava osuših se.

12 A Ti, Gospode, ostaješ doveka, i spomen Tvoj od kolena do kolena.

13 Ti ćeš ustati, smilovaćeš se na Sion, jer je vreme smilovati se na nj, jer je došlo vreme;

14 Jer slugama Tvojim omile i kamenje njegovo, i prah njegov žale.

15 Tada će se neznabošci bojati imena Gospodnjeg, i svi carevi zemaljski slave Njegove;

16 Jer će Gospod sazidati Sion, i javiti se u slavi svojoj;

17 Pogledaće na molitvu onih koji nemaju pomoći, i neće se oglušiti molbe njihove.

18 Napisaće se ovo potonjem rodu, i narod nanovo stvoren hvaliće Gospoda.

19 Što je prinikao sa svete visine svoje, Gospod pogledao s neba na zemlju.

20 Da čuje uzdisanje sužnjevo, i odreši sinove smrtne;

21 Da bi kazivali na Sionu ime Gospodnje i hvalu Njegovu u Jerusalimu,

22 Kad se skupe narodi i carstva da služe Gospodu.

23 Strošio je na putu krepost moju, skratio dane moje.

24 Rekoh: Bože moj! Nemoj me uzeti u polovini dana mojih. Tvoje su godine od kolena do kolena.

25 Davno si postavio zemlju, i nebesa su delo ruku Tvojih.

26 To će proći, a Ti ćeš ostati; sve će to kao haljina ovetšati, kao haljinu promenićeš ih i promeniće se.

27 Ali Ti si taj isti i godine Tvoje neće isteći.

28 Sinovi će sluga Tvojih živeti, i seme će se njihovo utvrditi pred licem Tvojim.