Pjesma nad pjesmama 8

1 O da bi mi brat bio, da bi sao sise matere moje! Našavši te na polju poljubila bih te, i ne bih bila prekorna.

2 Povela bih te i dovela bih te u kuću matere svoje; ti bi me učio, a ja bih te pojila vinom mirisavim, sokom od šipaka.

3 Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.

4 Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dokle joj ne bude volja.

5 Ko je ona što ide gore od pustinje naslanjajući se na dragog svog? Pod jabukom probudih te, gde te rodi mati tvoja, gde te rodi roditeljka tvoja.

6 Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju. Jer je ljubav jaka kao smrt, i ljubavna sumnja tvrda kao grob; žar je njen kao žar ognjen, plamen Božji.

7 Mnoga voda ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti. Da ko daje sve imanje doma svog za tu ljubav, osramotio bi se.

8 Imamo sestru malenu, koja još nema dojaka. Šta ćemo činiti sa sestrom svojom kad bude reč o njoj?

9 Ako je zid, zagradićemo na njemu dvor od srebra; ako li vrata, utvrdićemo ih daskama kedrovim.

10 Ja sam zid i dojke su moje kao kule. Tada postah u očima njegovim kao ona koja nađe mir.

11 Vinograd imaše Solomun u Valamonu; dade vinograd čuvarima da svaki donosi za rod njegov po hiljadu srebrnika.

12 Moj vinograd koji ja imam, preda mnom je. Neka tebi, Solomune, hiljada, i dve stotine onima koji čuvaju rod njegov.

13 Koja nastavaš u vrtovima! Drugovi slušaju glas tvoj, daj mi da ga čujem.

14 Brže, dragi moj! I budi kao srna ili kao jelenče na gorama mirisnim.