Pjesma nad pjesmama 2

1 Ja sam ruža saronska, ljiljan u dolu.

2 Šta je ljiljan među trnjem, to je draga moja među devojkama.

3 Šta je jabuka među drvetima šumskim, to je dragi moj među momcima; želeh hlad njen, i sedoh, i rod je njen sladak grlu mom.

4 Uvede me u kuću gde je gozba, a zastava mu je ljubav k meni.

5 Potkrepite me žbanovima, pridržite me jabukama, jer sam bolna od ljubavi.

6 Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.

7 Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja.

8 Glas dragog mog; evo ga, ide skačući preko gora, poskakujući preko humova.

9 Dragi je moj kao srna ili kao jelenče; evo ga, stoji iza našeg zida, gleda kroz prozor, viri kroz rešetku.

10 Progovori dragi moj i reče mi: Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.

11 Jer gle, zima prođe, minuše daždi, otidoše.

12 Cveće se vidi po zemlji, dođe vreme pevanju, i glas grličin čuje se u našoj zemlji.

13 Smokva je pustila zametke svoje, i loza vinova ucvala miriše. Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.

14 Golubice moja u raselinama kamenim, u zaklonu vrletnom! Daj da vidim lice tvoje, daj da čujem glas tvoj; jer je glas tvoj sladak i lice tvoje krasno.

15 Pohvatajte nam lisice, male lisice, što kvare vinograde, jer naši vinogradi cvatu.

16 Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase među ljiljanima.

17 Dok zahladi dan i senke otidu, vrati se, budi kao srna, dragi moj, ili kao jelenče po gorama razdeljenim.