Jov 3

1 Potom otvori usta svoja Jov i stade kleti dan svoj.

2 I progovorivši Jov reče:

3 Ne bilo dana u koji se rodih, i noći u kojoj rekoše: Rodi se detić!

4 Bio taj dan tama, ne gledao ga Bog ozgo, i ne osvetljavala ga svetlost!

5 Mrak ga zaprznio i sen smrtni, oblak ga obastirao, bio strašan kao najgori dani!

6 Noć onu osvojila tama, ne radovala se među danima godišnjim, ne brojala se u mesece!

7 Gle, noć ona bila pusta, pevanja ne bilo u njoj!

8 Kleli je koji kunu dane, koji su gotovi probuditi krokodila!

9 Potamnele zvezde u sumračje njeno, čekala videlo i ne dočekala ga, i ne videla zori trepavica;

10 Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih očiju.

11 Zašto ne umreh u utrobi? Ne izdahnuh izlazeći iz utrobe?

12 Zašto me prihvatiše kolena? Zašto sise, da sem?

13 Jer bih sada ležao i počivao; spavao bih, i bio bih miran,

14 S carevima i savetnicima zemaljskim, koji zidaše sebi pustoline,

15 Ili s knezovima, koji imaše zlata, i kuće svoje puniše srebra.

16 Ili zašto ne bih kao nedonošče sakriveno, kao dete koje ne ugleda videla?

17 Onde bezbožnici prestaju dosađivati, i onde počivaju iznemogli,

18 I sužnji se odmaraju i ne čuju glas nastojnikov.

19 Mali i veliki onde je, i rob slobodan od svog gospodara.

20 Zašto se daje videlo nevoljniku i život onima koji su tužnog srca,

21 Koji čekaju smrt a nje nema, i traže je većma nego zakopano blago,

22 Koji igraju od radosti i vesele se kad nađu grob?

23 Čoveku, kome je put sakriven i kog je Bog zatvorio odsvuda?

24 Jer pre jela mog dolazi uzdah moj, i kao voda razliva se jauk moj.

25 Jer čega se bojah dođe na mene, i čega se strašah zadesi me.

26 Ne počivah niti imah mira niti se odmarah, i opet dođe strahota.