Psalmi 78 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Čuj, narode moj, nauk moj, prigni uho svoje k rečima usta mojih.
2 Otvaram za priču usta svoja, kazaću stare pripovetke.
3 Šta slušasmo i doznasmo, i što nam kazivaše oci naši,
4 Nećemo zatajiti od dece njihove, naraštaju poznom javićemo slavu Gospodnju i silu Njegovu i čudesa koja je učinio.
5 Svedočanstvo podiže u Jakovu, i u Izrailju postavi zakon, koji dade ocima našim da ga predadu deci svojoj;
6 Da bi znao potonji naraštaj, deca koja će se roditi, pa i oni da bi kazivali svojoj deci.
7 Da polažu na Boga nadanje svoje, i ne zaboravljaju dela Božijih, i zapovesti Njegove da drže;
8 I da ne budu kao oci njihovi, rod nevaljao i uporan, rod koji ne beše čvrst srcem svojim, niti veran Bogu duhom svojim.
9 Sinovi Jefremovi naoružani, koji streljaju iz luka, vratiše se natrag, kad beše boj.
10 Ne sačuvaše zavet Božji, i po zakonu Njegovom ne hteše hoditi.
11 Zaboraviše dela Njegova, i čudesa, koja im je pokazao,
12 Kako pred očima njihovim učini čudesa u zemlji misirskoj, na polju Soanu;
13 Razdvoji more, i provede ih, od vode načini zid;
14 I vodi ih danju oblakom, i svu noć svetlim ognjem;
15 Raskida stene u pustinji, i poji ih kao iz velike bezdane;
16 Izvodi potoke iz kamena, i vodi vodu rekama.
17 Ali oni još jednako grešiše Njemu, i gneviše Višnjeg u pustinji.
18 I kušaše Boga u srcu svom, ištući jela po volji svojoj,
19 I vikaše na Boga, i rekoše: „Može li Bog zgotoviti trpezu u pustinji?”
20 Evo! On udari u kamen, i poteče voda, i reke ustadoše; može li i hleba dati? Hoće li i mesa postaviti narodu svom?
21 Gospod ču i razljuti se, i oganj se razgore na Jakova, i gnev se podiže na Izrailja.
22 Jer ne verovaše Bogu i ne uzdaše se u pomoć Njegovu.
23 Tada zapovedi oblacima odozgo, i otvori vrata nebeska,
24 I pusti, te im podažde mana za jelo, i hleb nebeski dade im.
25 Hleb anđeoski jeđaše čovek; posla im jela do sitosti.
26 Pusti nebom ustoku, i navede silom svojom jug;
27 I kao prahom zasu ih mesom, i kao peskom morskim pticama krilatim;
28 Pobaca ih sred logora njihovog, oko šatora njihovih.
29 I najedoše se i dade im šta su želeli.
30 Ali ih još i ne prođe želja, još beše jelo u ustima njihovim,
31 Gnev se Božji podiže na njih i pomori najjače među njima, i mladiće u Izrailju pobi.
32 Preko svega toga još grešiše, i ne verovaše čudesima Njegovim.
33 I pusti, te dani njihovi prolaziše uzalud, i godine njihove u strahu.
34 Kad ih ubijaše, onda pritecahu k Njemu, i obraćahu se i iskahu Boga;
35 I pominjahu da je Bog odbrana njihova, i Višnji Izbavitelj njihov.
36 Laskahu Mu ustima svojim, i jezikom svojim lagahu Mu.
37 A srce njihovo ne beše Njemu verno, i ne behu tvrdi u zavetu Njegovom.
38 Ali On beše milostiv, i pokrivaše greh, i ne pomori ih, često zaustavljaše gnev svoj, i ne podizaše sve jarosti svoje.
39 Opominjaše se da su telo, vetar, koji prolazi i ne vraća se.
40 Koliko Ga puta rasrdiše u pustinji, i uvrediše u zemlji gde se ne živi!
41 Sve nanovo kušaše Boga, i Sveca Izrailjevog dražiše.
42 Ne sećaše se ruke Njegove i dana, u koji ih izbavi iz nevolje,
43 U koji učini u Misiru znake svoje i čudesa svoja na polju Soanu;
44 I provrže u krv reke njihove i potoke njihove, da ne mogoše piti.
45 Posla na njih bubine da ih kolju, i žabe da ih more.
46 Letinu njihovu dade crvu, i muku njihovu skakavcima.
47 Vinograde njihove pobi gradom, i smokve njihove slanom.
48 Gradu predade stoku njihovu, i stada njihova munji.
49 Posla na njih ognjeni gnev svoj, jarost, srdnju i mržnju, četu zlih anđela.
50 Ravni stazu gnevu svom, ne čuva duše njihove od smrti, i život njihov predade pomoru.
51 Pobi sve prvence u Misiru, prvi porod po kolibama Hamovim.
52 I povede narod svoj kao ovce, i vodi ih kao stado preko pustinje.
53 Vodi ih pouzdano, i oni se ne bojaše, a neprijatelje njihove zatrpa more.
54 I dovede ih na mesto svetinje svoje, na ovu goru, koju zadobi desnica Njegova.
55 Odagna ispred lica njihovog narode; žrebom razdeli njihovo dostojanje, i po šatorima njihovim naseli kolena Izrailjeva.
56 Ali oni kušaše i srdiše Boga Višnjeg i uredbe Njegove ne sačuvaše.
57 Odustaše i odvrgoše se, kao i oci njihovi, slagaše kao rđav luk.
58 Uvrediše Ga visinama svojim, i idolima svojim razdražiše Ga.
59 Bog ču i razgnevi se i rasrdi se na Izrailja veoma.
60 Ostavi naselje svoje u Silomu, šator, u kome življaše s ljudima.
61 I opravi u ropstvo slavu svoju i krasotu svoju u ruke neprijateljeve.
62 I predade maču narod svoj, i na dostojanje svoje zaplamte se.
63 Mladiće njegove jede oganj, i devojkama njegovim ne pevaše svatovskih pesama;
64 Sveštenici njegovi padaše od mača, i udovice njegove ne plakaše.
65 Najposle, kao iza sna probudi se Gospod, prenu se kao junak kad se napije vina.
66 I pobi neprijatelje svoje s leđa, večnoj sramoti predade ih.
67 I ne hte šator Josifov, i koleno Jefremovo ne izabra.
68 Nego izabra koleno Judino, goru Sion, koja Mu omile.
69 I sagradi svetinju svoju kao gornje svoje stanove, i kao zemlju utvrdi je doveka.
70 I izabra Davida, slugu svog, i uze ga od torova ovčijih,
71 I od dojilica dovede ga da pase narod Njegov, Jakova, i nasledstvo Njegovo, Izrailja.
72 I on ih pase čistim srcem, i vodi ih mudrim rukama.