Psalmi 77 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Glas moj ide k Bogu, i ja prizivam Njega; glas moj ide k Bogu, i On će me uslišiti.
2 U dan tuge svoje tražih Gospoda; noću je ruka moja podignuta, i ne spušta se; duša moja neće da se uteši.
3 Pominjem Boga, i uzdišem; razmišljam, i trne duh moj.
4 Držim oči svoje da su budne; klonuo sam, i ne mogu govoriti.
5 Prebrajam stare dane i godine od vekova.
6 Opominjem se pesama svojih noću; razgovaram se sa srcem svojim, i ispitujem duh svoj:
7 „Zar će se doveka gneviti na nas Gospod, i neće više ljubiti?
8 Zar je zasvagda prestala milost Njegova, i reč se prekinula od kolena na koleno?
9 Zar je zaboravio milostiv biti i u gnevu zatvorio milosrđe svoje?”
10 I rekoh: Žalosna je za mene ova promena desnice Višnjega.
11 Pamtim dela Gospodnja; pamtim pređašnje čudo Tvoje.
12 Mislio sam o svim delima Tvojim, razmišljao o radnji Tvojoj;
13 Bože! Put je Tvoj svet; koji je Bog tako velik kao Bog naš?
14 Ti si Bog, koji si činio čudesa, pokazivao silu svoju među narodima;
15 Mišicom si odbranio narod svoj, sinove Jakovljeve i Josifove.
16 Videše Te vode, Bože, videše Te vode, i ustreptaše, i bezdane se zadrmaše.
17 Iz oblaka lijaše voda, oblaci davahu glas, i strele Tvoje lećahu.
18 Grmljahu gromovi Tvoji po nebu; munje Tvoje sevahu po vasiljenoj, zemlja se tresaše i njihaše.
19 Po moru beše put Tvoj, i staze Tvoje po velikoj vodi, i trag Tvoj ne poznavaše se.
20 Vodio si narod svoj kao ovce rukom Mojsijevom i Aronovom.