Psalmi 141 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Gospode, vičem k Tebi, pohitaj k meni, čuj glas moljenja mog, kad vičem k Tebi.
2 Nek izađe molitva moja kao kad pred lice Tvoje, dizanje ruku mojih kao prinos, večernji.
3 Postavi, Gospode, stražu kod jezika mog, čuvaj vrata usta mojih.
4 Ne daj srcu mom da zastrani na zle pomisli, da čini dela bezbožna s ljudima koji postupaju nepravedno; i da ne okusim sladosti njihove.
5 Neka me bije pravednik, to je milost; neka me kara, to je ulje za glavu moju; glava moja neće odbaciti, ako će i više; nego je molitva moja protiv zloće njihove.
6 Rasuše se po kamenim vrletima sudije njihove, i čuše reči moje kako su blage.
7 Kao kad ko seče i teše, tako se razleteše kosti naše do čeljusti paklenih.
8 Ali su k Tebi, Gospode, Gospode, upravljene oči moje, u Tebe se uzdam, nemoj odbaciti dušu moju.
9 Sačuvaj me od zamke, koju mi metnuše, od lukavstva onih, koji čine bezakonje.
10 Pašće u mreže svoje bezbožnici, a ja ću jedan proći.