Psalmi 104 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda! Gospode, Bože moj, velik si veoma, obukao si se u veličanstvo i krasotu.
2 Obukao si svetlost kao haljinu, razapeo nebo kao šator;
3 Vodom si pokrio dvorove svoje, oblake načinio si da su Ti kola, ideš ne krilima vetrenim.
4 Činiš vetrove da su Ti anđeli, plamen ognjeni da su Ti sluge.
5 Utvrdio si zemlju na temeljima njenim, da se ne pomesti na vek veka.
6 Bezdanom kao haljinom odenuo si je; na gorama stoje vode.
7 Od pretnje Tvoje beže, od gromovnog glasa Tvog teku.
8 Izlaze na gore i silaze u doline, na mesto koje si im utvrdio.
9 Postavio si među, preko koje ne prelaze, i ne vraćaju se da pokriju zemlju.
10 Izveo si izvore po dolinama, između gora teku vode.
11 Napajaju sve zveri poljske; divlji magarci gase žeđ svoju.
12 Na njima ptice nebeske žive; kroz grane razleže se glas njihov.
13 Napajaš gore s visina svojih, plodovima dela Tvojih siti se zemlja.
14 Daješ te raste trava stoci, i zelen na korist čoveku, da bi izvadio hleb iz zemlje.
15 I vino veseli srce čoveku, i lice se svetli od ulja, i hleb srce čoveku krepi.
16 Site se drveta Božija, kedri livanski, koje si posadio.
17 Na njima ptice viju gnezda; stanak je rodin na jelama.
18 Gore visoke divokozama, kamen je utočište zečevima.
19 Stvorio se mesec da pokazuje vremena, sunce poznaje zapad svoj.
20 Stereš tamu, i biva noć, po kojoj izlazi sve zverje šumsko;
21 Lavovi riču za plenom, i traže od Boga hrane sebi.
22 Sunce grane, i oni se sakrivaju i ležu u lože svoje.
23 Izlazi čovek na posao svoj, i na rad svoj do večera.
24 Kako je mnogo dela Tvojih, Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja blaga Tvog.
25 Gle, more veliko i široko, tu gmižu bez broja, životinja mala i velika;
26 Tu lađe plove, krokodil, kog si stvorio da se igra po njemu.
27 Sve Tebe čeka, da im daješ piću na vreme.
28 Daješ im, primaju; otvoriš ruku svoju, site se dobra.
29 Odvratiš lice svoje, žaloste se; uzmeš im duh, ginu, i u prah svoj vraćaju se.
30 Pošalješ duh svoj, postaju, i ponavljaš lice zemlji.
31 Slava Gospodu uvek; nek se veseli Gospod za dela svoja!
32 On pogleda na zemlju, i ona se trese; dotakne se gora, i dime se.
33 Pevaću Gospodu za života svog; hvaliću Boga svog dok sam god.
34 Neka Mu bude mila beseda moja! Veseliću se o Gospodu.
35 Neka nestane grešnika sa zemlje, i bezbožnika neka ne bude više! Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda! Aliluja!