Priče Solomunove 18 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Čovek samovoljan traži šta je njemu milo i meša se u svašta.
2 Bezumniku nije mio razum nego da se javlja srce njegovo.
3 Kad dođe bezbožnik, dođe i rug, i prekor sa sramotom.
4 Reči su iz usta čovečijih duboka voda, izvor je mudrosti potok koji se razliva.
5 Nije dobro gledati bezbožniku ko je, da se učini krivo pravom na sudu.
6 Usne bezumnikove pristaju u svađu, i usta njegova dozivaju boj.
7 Bezumniku su usta njegova pogibao, i usne njegove pruglo duši njegovoj.
8 Reči su opadačeve kao izbijenih, ali silaze unutra u trbuh.
9 I ko je nemaran u poslu svom brat je raspikući.
10 Tvrda je kula ime Gospodnje. K Njemu će pobeći pravednik, i biće u visokom zaklonu.
11 Bogatstvo je bogatom jak grad i kao visok zid u njegovoj misli.
12 Pred propast podiže se srce čoveka, a pre slave ide smernost.
13 Ko odgovara pre nego čuje, tome je ludost i sramota.
14 Duh čovečiji snosi bol svoj; a duh oboren ko će podignuti?
15 Srce razumnog čoveka dobavlja znanje, i uho mudrih traži znanje.
16 Dar čoveku širi mesto i vodi ga pred vlastelje.
17 Pravedan se čini ko je prvi u svojoj raspri, ali kad dođe bližnji njegov, ispituje se.
18 Raspre prekida žreb, i između silnih rasuđuje.
19 Uvređen je brat kao tvrd grad, i svađa je kao prevornica na dvoru.
20 Svakom se trbuh siti plodom usta njegovih, dohotkom od usna svojih siti se.
21 Smrt je i život u vlasti jeziku, i ko ga miluje, ješće plod njegov.
22 Ko je našao ženu, našao je dobro i dobio ljubav od Gospoda.
23 Siromah govori moleći, a bogat odgovara oštro.
24 Ko ima prijatelja, valja da postupa prijateljski, jer ima prijatelja vernijih od brata.