Plačevi Jeremijini 1 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Kako sedi sam, posta kao udovica, grad koji beše pun naroda! Velik među narodima, glava među zemljama potpade pod danak!
2 Jednako plače noću, i suze su mu na obrazima, nema nikoga od svih koji ga ljubljahu da ga poteši; svi ga prijatelji njegovi izneveriše, postaše mu neprijatelji.
3 Iseli se Juda od muke i ljutog ropstva; sedi među narodima, ne nalazi mir; svi koji ga goniše stigoše ga u tesnacu.
4 Putevi sionski tuže, jer niko ne ide na praznik; sva su vrata njegova pusta, sveštenici njegovi uzdišu, devojke su njegove žalosne, i sam je jadan.
5 Protivnici njegovi postaše glava, neprijateljima je njegovim dobro; jer ga Gospod ucveli za mnoštvo bezakonja njegovog; deca njegova idu u ropstvo pred neprijateljem.
6 I otide od kćeri sionske sva slava njena; knezovi su njeni kao jeleni koji ne nalaze paše; idu nemoćni pred onim koji ih goni.
7 Opominje se Jerusalim u muci svojoj i u jadu svom svih milina što je imao od starine, kad pada narod njegov od ruke neprijateljeve, a nikoga nema da mu pomogne; neprijatelji gledaju ga i smeju se prestanku njegovom.
8 Teško sagreši Jerusalim, zato posta kao nečista žena; svi koji su ga poštovali preziru ga, jer videše golotinju njegovu; a on uzdiše, i okreće se natrag.
9 Nečistota mu beše na skutovima; nije mislio na kraj svoj; pao je za čudo, a nema nikoga da ga poteši. Pogledaj, Gospode, muku moju, jer se neprijatelj poneo.
10 Neprijatelj poseže rukom na sve drage stvari njegove, i on gleda kako narodi ulaze u svetinju njegovu, za koje si zapovedio da ne dolaze na sabor Tvoj.
11 Sav narod njegov uzdiše tražeći hleba, daju dragocene stvari svoje za jelo da okrepe dušu. Pogledaj, Gospode, i vidi kako sam poništen.
12 Zar vam nije stalo, svi koji prolazite ovuda? Pogledajte i vidite, ima li bola kakav je moj, koji je meni dopao, kojim me ucveli Gospod u dan žestokog gneva svog.
13 S visine pusti oganj u kosti moje, koji ih osvoji; razape mrežu nogama mojim, obori me nauznako, pustoši me, te po vas dan tužim.
14 Svezan je rukom njegovom jaram od greha mojih, usukani su i dođoše mi na vrat; obori silu moju; predade me Gospod u ruke, iz kojih se ne mogu podignuti.
15 Polazi Gospod sve junake moje usred mene, sazva na me sabor da potre mladiće moje; kao grožđe u kaci izgazi Gospod devojku, kćer Judinu.
16 Zato ja plačem, oči moje, oči moje liju suze, jer je daleko od mene utešitelj, koji bi ukrepio dušu moju; sinovi moji propadoše, jer nadvlada neprijatelj.
17 Sion širi ruke svoje, nema nikoga da ga teši; Gospod zapovedi za Jakova, te ga opkoliše neprijatelji; Jerusalim posta među njima kao nečista žena.
18 Pravedan je Gospod, jer se suprotih zapovesti Njegovoj; čujte, svi narodi, i vidite bol moj; devojke moje i mladići moji otidoše u ropstvo.
19 Zvah prijatelje svoje, oni me prevariše; sveštenici moji i starešine moje pomreše u gradu tražeći hrane da okrepe dušu svoju.
20 Pogledaj, Gospode, jer mi je tuga, utroba mi se uskolebala, srce se moje prevrće u meni, jer se mnogo suprotih; napolju učini me sirotim mač, a kod kuće sama smrt.
21 Čuju gde uzdišem, ali nema nikoga da me poteši; svi neprijatelji moji čuše za nesreću moju i raduju se što si to učinio; dovešćeš dan koji si oglasio, te će oni biti kao ja.
22 Neka izađe preda te sva zloća njihova, i učini kao što si učinio meni za sve grehe moje; jer je mnogo uzdaha mojih i srce je moje žalosno.