Osija 2 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Recite braći svojoj: Narode moj; i sestrama svojim: Pomilovana.
2 Prite se s materom svojom, prite se, jer mi nije žena, niti sam joj ja muž; neka odbaci kurvarstva svoja od lica svog, i preljube svoje od dojaka svojih,
3 Da je ne bih svukao golu i učinio je kakva je bila onaj dan kad se rodila, i da je ne bih postavio da bude kao pustinja i obratio je da bude kao zemlja sasušena, i umorio je žeđu.
4 I neću se smilovati na decu njenu, jer su kopilad.
5 Jer se mati njihova kurva, sramoti se roditeljka njihova; jer govori: Ići ću za milosnicima svojim koji mi daju hleb moj i vodu moju, vunu moju i lan moj, ulje moje i piće moje.
6 Zato evo ja ću joj zagraditi put trnjem i zazidaću zidom da ne nađe staza svojih.
7 I trčaće za svojim milosnicima, ali ih neće stignuti; i tražiće ih, ali ih neće naći; pa će reći: Idem da se vratim k prvom mužu svom, jer mi beše bolje onda nego sada.
8 Jer ona ne zna da sam joj ja davao žito i vino i ulje, i umnožavao joj srebro i zlato, od kog načiniše Vala.
9 Zato ću uzeti natrag žito svoje, kad bude vreme, i vino svoje, kad bude vreme, i uzeću vunu svoju i lan svoj, kojim bi pokrivala golotinju svoju.
10 I otkriću rugobu njenu pred milosnicima njenim, i niko je neće izbaviti iz moje ruke.
11 I ukinuću svaku radost njenu, svetkovine njene, mladine njene i subote njene i sve praznike njene.
12 I potrću čokote njene i smokve, za koje govori: Plata su mi, što mi dadoše milosnici moji; i obratiću ih u šumu da ih jede zverje poljsko.
13 I pohodiću na njoj dane valimske, u koje im je kadila i kitila se obocima i grivnama, i išla za svojim milosnicima, i mene zaboravila, govori Gospod.
14 Ali evo, ja ću je primamiti i odvešću je u pustinju, i govoriću s njom lepo.
15 I daću joj vinograde njene od tog mesta, i dolinu Ahor za vrata nadanju, i onde će pevati kao za mladosti svoje i kao kad je išla iz Misira.
16 I tada ćeš me, govori Gospod, zvati: Mužu moj; a nećeš me više zvati: Vale moj.
17 Jer ću ukloniti iz usta njenih imena Valova; i neće im se više pominjati imena.
18 I tada ću im učiniti zavet sa zverjem poljskim i sa pticama nebeskim i s bubinama zemaljskim; i polomiću luk i mač i rat da ih nestane u zemlji, i učiniću da leže bez straha.
19 I zaručiću te sebi doveka, zaručiću te sebi pravdom i sudom i milošću i milosrđem.
20 I zaručiću te sebi verom, i poznaćeš Gospoda.
21 I tada ću se odazvati, govori Gospod, odazvaću se nebesima, a ona će se odazvati zemlji.
22 A zemlja će se odazvati žitu i vinu i ulju, a to će se odazvati Jezraelu.
23 I posejaću je sebi na zemlji, i smilovaću se na Loruhamu, i reći ću Loamiji: Ti si moj narod, i on će reći: Bože moj!