Jov 7 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Nije li čovek na vojsci na zemlji? A dani njegovi nisu li kao dani nadničarski?
2 Kao što sluga uzdiše za senom i kao što nadničar čeka da svrši,
3 Tako su meni dati u nasledstvo meseci zaludni i noći mučne određene mi.
4 Kad legnem, govorim: Kad ću ustati? I kad će proći noć? I sitim se prevrćući se do svanuća.
5 Telo je moje obučeno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i raščinja se.
6 Dani moji brži biše od čunka, i prođoše bez nadanja.
7 Opomeni se da je moj život vetar, da oko moje neće više videti dobra,
8 Niti će me videti oko koje me je viđalo; i tvoje oči kad pogledaju na me, mene neće biti.
9 Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko siđe u grob, neće izaći,
10 Neće se više vratiti kući svojoj, niti će ga više poznati mesto njegovo.
11 Zato ja neću braniti ustima svojim, govoriću u tuzi duha svog, naricati u jadu duše svoje.
12 Eda li sam more ili kit, te si namestio stražu oko mene?
13 Kad kažem: Potešiće me odar moj, postelja će mi moja olakšati tužnjavu,
14 Tada me strašiš snima i prepadaš me utvarama,
15 Te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje.
16 Dodijalo mi je; neću do veka živeti; prođi me se; jer su dani moji taština.
17 Šta je čovek da ga mnogo ceniš i da mariš za nj?
18 Da ga pohodiš svako jutro, i svaki čas kušaš ga?
19 Kad ćeš se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?
20 Zgrešio sam; šta ću Ti činiti, o čuvaru ljudski? Zašto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu?
21 Zašto mi ne oprostiš greh moj i ne ukloniš moje bezakonje? Jer ću sad leći u prah, i kad me potražiš, mene neće biti.