Jov 4 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Tada odgovori Elifas Temanac i reče:
2 Ako ti progovorimo, da ti neće biti dosadno? Ali ko bi se mogao uzdržati da ne govori?
3 Gle, učio si mnoge, i ruke iznemogle krepio si;
4 Reči su tvoje podizale onog koji padaše, i utvrđivao si kolena koja klecahu.
5 A sada kad dođe na tebe, klonuo si; kad se tebe dotače, smeo si se.
6 Nije li pobožnost tvoja bila uzdanje tvoje? I dobrota puteva tvojih nadanje tvoje?
7 Opomeni se, ko je prav poginuo, i gde su pravedni istrebljeni?
8 Kako sam ja video, koji oru muku i seju nevolju, to i žanju.
9 Od dihanja Božijeg ginu, i od daha nozdrva Njegovih nestaje ih.
10 Rika lavu, i glas ljutom lavu i zubi lavićima satiru se.
11 Lav gine nemajući lova, i lavići rasipaju se.
12 Još dođe tajno do mene reč, i uho moje doču je malo.
13 U mislima o noćnim utvarama, kad tvrd san pada na ljude,
14 Strah poduze me i drhat, od kog ustreptaše sve kosti moje,
15 I duh prođe ispred mene, i dlake na telu mom nakostrešiše se.
16 Stade, ali mu ne poznah lica; prilika beše pred očima mojim, i ćuteći čuh glas:
17 Eda li je čovek pravedniji od Boga? Eda li je čovek čistiji od Tvorca svog?
18 Gle, slugama svojim ne veruje, i u anđela svojih nalazi nedostataka;
19 A kamoli u onih koji stoje u kućama zemljanim, kojima je temelj na prahu i satiru se brže nego moljac.
20 Od jutra do večera satru se, i nestane ih navek da niko i ne opazi.
21 Slava njihova ne prolazi li s njima? Umiru, ali ne u mudrosti.