Jov 28 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Da, srebro ima žice, i zlato ima mesto gde se topi.
2 Gvožđe se vadi iz praha, i iz kamena se topi bronza.
3 Mraku postavlja među, i sve istražuje čovek do kraja, i kamenje u tami i u senu smrtnom.
4 Reka navre s mesta svog da joj niko ne može pristupiti; ali se odbije i odlazi trudom čovečjim.
5 Iz zemlje izlazi hleb, i pod njom je drugo, kao oganj.
6 U kamenu je njenom mesto safiru, a onde je prah zlatni.
7 Te staze ne zna ptica, niti je vide oko kragujevo;
8 Ne ugazi je mlado zverje, niti njom prođe lav.
9 Na kremen diže ruku svoju; prevraća gore iz dna.
10 Iz stene izvodi potoke, i svašta dragoceno vidi Mu oko.
11 Ustavlja reke da ne teku, i šta je sakriveno iznosi na videlo.
12 Ali mudrost gde se nalazi? I gde je mesto razumu?
13 Ne zna joj čovek cene, niti se nahodi u zemlji živih.
14 Bezdana veli: Nije u meni; i more veli: Nije kod mene.
15 Ne može se dati čisto zlato za nju, niti se srebro izmeriti u promenu za nju.
16 Ne može se ceniti zlatom ofirskim, ni dragim onihom ni safirom.
17 Ne može se najednačiti s njom ni zlato ni kristal, niti se može promeniti za zaklade zlatne.
18 Od korala i bisera nema spomena, jer je vrednost mudrosti veća nego dragom kamenju.
19 Ne može se s njom izjednačiti topaz etiopski, niti se može ceniti čistim zlatom.
20 Otkuda, dakle, dolazi mudrost? I gde je mesto razumu?
21 Sakrivena je od očiju svakog živog, i od ptica nebeskih zaklonjena.
22 Pogibao i smrt govore: Ušima svojim čusmo slavu njenu.
23 Bog zna put njen, i poznaje mesto njeno.
24 Jer gleda do krajeva zemaljskih i vidi sve što je pod svim nebom.
25 Kad davaše vetru težinu, i meraše vodu merom,
26 Kad postavljaše zakon daždu i put munji gromovnoj.
27 Još je onda vide i oglasi je, uredi je i pretraži je.
28 A čoveku reče: Gle, strah je Božji mudrost, i uklanjati se oda zla jeste razum.