Jov 17 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Duh se moj kvari, dana mojih nestaje; grobovi su moji.
2 Kod mene su rugači, i oko moje provodi noći u jadu koji mi zadaju.
3 Daj mi ko će jamčiti kod Tebe; ko je taj koji će se rukovati sa mnom?
4 Jer si od njihovog srca sakrio razum; zato ih nećeš uzvisiti.
5 Ko laska prijateljima, njegovim će sinovima oči posahnuti.
6 Učinio je od mene priču narodima, i postao sam bubnjanje među njima.
7 Potamnelo je oko moje od jada, i svi udi moji postaše kao sen.
8 Začudiće se tome pravi, i bezazleni će ustati na licemere.
9 Ali će se pravednik držati svog puta, i ko je čistih ruku većma će ojačati.
10 A vi vratite se svikoliki i hodite; neću naći mudra među vama.
11 Dani moji prođoše, misli moje pokidaše se, što imah u srcu.
12 Od noći načiniše dan, i svetlost je blizu mraka.
13 Da bih se nadao, grob će mi biti kuća; u tami ću prostreti postelju sebi.
14 Grobu vičem: Ti si otac moj; crvima: Ti si mati moja, ti si sestra moja.
15 I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti?
16 U grob će sići, počinuće sa mnom u grobu.