Jov 14 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Čovek rođen od žene kratka je veka i pun nemira.
2 Kao cvet niče, i odseca se, i beži kao sen, i ne ostaje.
3 I na takvog otvaraš oko svoje, i mene vodiš na sud sa sobom!
4 Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko.
5 Izmereni su dani njegovi, broj meseca njegovih u Tebe je; postavio si mu među, preko koje ne može preći.
6 Odvrati se od njega da počine dokle ne navrši kao nadničar dan svoj.
7 Jer za drvo ima nadanja, ako se poseče, da će se još omladiti i da neće biti bez izdanka;
8 Ako i ostari u zemlji koren njegov i u prahu izumre panj njegov,
9 Čim oseti vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad.
10 A čovek umire iznemogao; i kad izdahne čovek, gde je?
11 Kao kad voda oteče iz jezera i reka opadne i usahne,
12 Tako čovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi niti će se prenuti oda sna svog.
13 O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti!
14 Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promena.
15 Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš.
16 A sada brojiš korake moje, i ništa ne ostavljaš za greh moj.
17 Zapečaćeni su u tobocu moji prestupi, i zavezuješ bezakonja moja.
18 Zaista, kao što gora padne i raspadne se, i kao što se stena odvali s mesta svog,
19 I kao što voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje čovečije obraćaš u ništa.
20 Nadvlađuješ ga jednako, te odlazi, menjaš mu lice i otpuštaš ga.
21 Ako sinovi njegovi budu u časti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine.
22 Samo telo dok je živ boluje, i duša njegova u njemu tuži.