Jeremija 6 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Skupite se iz Jerusalima, sinovi Venijaminovi, i u Tekuji zatrubite u trubu, i podignite znak ognjen nad Vet-Akeremom, jer se vidi zlo od severa i velika pogibao.
2 Učinih kćer sionsku da je kao lepa i nežna devojka.
3 K njoj će doći pastiri sa stadima svojim, razapeće oko nje šatore, svaki će opasti svoje mesto.
4 Spremite rat na nju, ustanite da udarimo u podne. Teško nama, jer dan naže, i senke večernje oduljaše.
5 Ustanite da udarimo obnoć i razvalimo dvorove njene.
6 Jer ovako govori Gospod nad vojskama: Secite drva, i načinite opkope prema Jerusalimu; to je grad koji treba pohoditi; koliki je god, nasilje je u njemu.
7 Kao što izvor toči vodu svoju, tako on toči zloću svoju; nasilje i otimanje čuje se u njemu, preda mnom su jednako bolovi i rane.
8 Popravi se, Jerusalime, da se ne otrgne duša moja od tebe, da te ne obratim u pustinju, u zemlju gde se ne živi.
9 Ovako govori Gospod nad vojskama: Ostatak će se Izrailjev pabirčiti kao vinova loza. Turaj ruku svoju kao berač u kotarice.
10 Kome ću govoriti i svedočiti da čuju? Gle, uho im je neobrezano, te ne mogu čuti; gle, reč je Gospodnja njima podsmeh, nije im mila.
11 Za to sam pun gneva Gospodnjeg; iznemogoh ustežući ga; prosuću ga na decu po ulicama i na sabrane mladiće, i čovek i žena uhvatiće se, i stari i vremeniti.
12 I kuće će njihove pripasti drugima, i njive i žene, kad mahnem rukom svojom na stanovnike ove zemlje, veli Gospod.
13 Jer od malog do velikog svi se dadoše na lakomstvo, i prorok i sveštenik, svi su varalice.
14 I leče rane kćeri naroda mog ovlaš, govoreći: Mir, mir; a mira nema.
15 Eda li se postideše što činiše gad? Niti se postideše niti znaju za stid; za to će popadati među onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaće, veli Gospod.
16 Gospod reče ovako: Stanite na putevima i pogledajte, i pitajte za stare staze, koji je put dobar, pa idite po njemu, i naći ćete mir duši svojoj. A oni rekoše: Nećemo da idemo.
17 I postavih vam stražare govoreći: Pazite na glas trubni. A oni rekoše: Nećemo da pazimo.
18 Zato čujte, narodi, i poznaj, zbore, šta je među njima.
19 Čuj, zemljo! Evo ja ću pustiti zlo na ovaj narod, plod misli njihovih, jer ne paze na moje reči, i odbaciše zakon moj.
20 Šta će mi tamjan, što dolazi iz Save, i dobri cimet iz daleke zemlje? Žrtve vaše paljenice nisu mi ugodne, niti su mi prinosi vaši mili.
21 Zato ovako govori Gospod: Evo ja ću metnuti ovom narodu smetnje, o koje će se spotaći i očevi i sinovi, sused i prijatelj mu, i poginuće.
22 Ovako govori Gospod: Evo narod će doći iz zemlje severne, i velik će narod ustati od krajeva zemaljskih.
23 Luk i koplje nosiće, žestoki će biti i nemilostivi, glas će im bučati kao more, i jahaće na konjima, spremni kao junaci da se biju s tobom, kćeri sionska.
24 Kad čujemo glas o njemu, klonuće nam ruke, tuga će nas spopasti i bolovi kao porodilju.
25 Ne izlazite u polje, i putem ne idite, jer je mač neprijateljev i strah unaokolo.
26 Kćeri naroda mog, pripaši kostret i valjaj se u pepelu, žali kao za sinom jedincem i ridaj gorko, jer će brzo doći na nas zatirač.
27 Postavih te da si stražara i grad narodu mom da doznaješ i izviđaš put njihov.
28 Svi su odmetnici nad odmetnicima, idu te opadaju, bronza su i gvožđe, svi su pokvareni.
29 Izgoreše mehovi, oganj sažeže olovo, uzalud se pretapa, jer se zla ne mogu odlučiti.
30 Oni će se zvati srebro lažno, jer ih Gospod odbaci.