Jeremija 15 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 I reče mi Gospod: Da stane Mojsije i Samuilo preda me, ne bi se duša moja obratila k tom narodu; oteraj ih ispred mene, i neka odlaze.
2 I ako ti kažu: Kuda ćemo ići? Tada im reci: Ovako veli Gospod: ko je za smrt, na smrt; ko je za mač, pod mač; ko za glad, na glad; ko za ropstvo, u ropstvo.
3 I pustiću na njih četvoro, govori Gospod: Mač, da ih ubija, i pse, da ih razvlače, i ptice nebeske i zveri zemaljske, da ih jedu i istrebe.
4 I daću ih da se potucaju po svim carstvima zemaljskim radi Manasije sina Jezekijinog cara Judinog za ono što je učinio u Jerusalimu.
5 Jer ko bi se smilovao na tebe, Jerusalime? Ko li bi te požalio? Ko li bi došao da zapita kako ti je?
6 Ti si me ostavio, govori Gospod, otišao si natrag; zato ću mahnuti rukom svojom na te i pogubiću te; dosadi mi žaliti.
7 Zato ću ih izvijati vijačom na vratima zemaljskim, učiniću ih sirotima, potrću narod svoj, jer se ne vraćaju s puteva svojih.
8 Više će mi biti udovica njegovih nego peska morskog, dovešću im na majke momačke zatirače u podne, i pustiću iznenada na njih smetnju i strahotu.
9 Iznemoći će koja je rodila sedmoro i ispustiće dušu, sunce će joj zaći još za dana, sramiće se i stideće se, a ostatak ću njihov dati pod mač pred neprijateljima njihovim, govori Gospod.
10 Teško meni, majko moja, što si me rodila da se sa mnom prepire i da se sa mnom svađa sva zemlja; ne davah u zajam niti mi davaše u zajam, i opet me svi proklinju.
11 Gospod reče: Doista, ostatku će tvom biti dobro, i braniću te od neprijatelja, kad budeš u nevolji i u teskobi.
12 Eda li će gvožđe slomiti gvožđe severno i bronzu?
13 Imanje tvoje i blago tvoje daću da se razgrabi bez cene po svim međama tvojim, i to za sve grehe tvoje.
14 I odvešću te s neprijateljima tvojim u zemlju koje ne poznaješ, jer se raspalio oganj od gneva mog, i goreće nad vama.
15 Ti znaš, Gospode, opomeni me se i pohodi me i osveti me od onih koji me gone; nemoj me zgrabiti dokle se ustežeš od gneva; znaj da podnosim rug tebe radi.
16 Kad se nađoše reči Tvoje, pojedoh ih, i reč Tvoja bi mi radost i veselje srcu mom, jer je ime Tvoje prizvano na me, Gospode Bože nad vojskama.
17 Ne sedim u veću podsmevačkom niti se s njima veselim; sedim sam radi ruke Tvoje, jer si me napunio srdnje.
18 Zašto bol moj jednako traje? I zašto je rana moja smrtna, te neće da se isceli? Hoćeš li mi biti kao varalica, kao voda nepostojana?
19 Zato ovako veli Gospod: Ako se obratiš, ja ću te opet postaviti da stojiš preda mnom, ako odvojiš što je dragoceno od rđavog, bićeš kao usta moja; oni neka se obrate k tebi, a ti se ne obraćaj k njima.
20 I učiniću da budeš tom narodu kao jak zid bronzani, i udaraće na te, ali te neće nadvladati; jer sam ja s tobom da te čuvam i izbavljam, govori Gospod.
21 I izbaviću te iz ruku zlih ljudi, i iskupiću te iz ruku nasilničkih.