Isaija 62 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Siona radi neću umuknuti, i Jerusalima radi neću se umiriti, dokle ne izađe kao svetlost pravda njegova i spasenje se njegovo razgori kao sveća.
2 Tada će videti narodi pravdu tvoju i svi carevi slavu tvoju, i prozvaćeš se novim imenom, koje će usta Gospodnja izreći.
3 I bićeš krasan venac u ruci Gospodnjoj i carska kruna u ruci Boga svog.
4 Nećeš se više zvati ostavljena, niti će se zemlja tvoja zvati pustoš, nego ćeš se zvati milina moja i zemlja tvoja udata, jer ćeš biti mio Gospodu i zemlja će tvoja biti udata.
5 Jer kao što se momak ženi devojkom, tako će se sinovi tvoji oženiti tobom; i kako se raduje ženik nevesti, tako će se tebi radovati Bog tvoj.
6 Na zidovima tvojim, Jerusalime, postavih stražare, koji neće umuknuti nikada, ni danju ni noću. Koji pominjete Gospoda, nemojte ćutati.
7 I ne dajte da se umukne o Njemu dokle ne utvrdi i učini Jerusalim slavom na zemlji.
8 Zakle se Gospod desnicom svojom i krepkom mišicom svojom: neću više dati žito tvoje neprijateljima tvojim da jedu, niti će tuđini piti vino tvoje, oko koga si se trudio;
9 Nego koji ga žanju, oni će ga jesti i hvaliti Gospoda, i koji ga beru oni će ga piti u tremovima svetinje moje.
10 Prođite, prođite kroz vrata, pripravite put narodu; poravnite, poravnite put, uklonite kamenje, podignite zastavu narodima.
11 Evo, Gospod oglasi do krajeva zemaljskih; recite kćeri sionskoj: evo, Spasitelj tvoj ide; evo, plata je Njegova kod Njega i delo Njegovo pred Njim.
12 I oni će se prozvati narod sveti, iskupljenici Gospodnji; a ti ćeš se prozvati: traženi, grad neostavljeni.