Isaija 57 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Pravednik mre, i niko ne mari; i pobožni se ljudi uzimaju, a niko se ne seća da se pred zlo uzima pravednik;
2 Dolazi u mir i počiva na postelji svojoj ko god hodi pravim putem.
3 A vi sinovi vračarini, rode kurvarski, koji se kurvate, pristupite ovamo.
4 Kim se rugate? Na koga razvaljujete usta i plazite jezik? Niste li sinovi prestupnički, seme lažno?
5 Koji se upaljujete za lugovima, pod svakim zelenim drvetom, koljete sinove svoje u potocima, pod vrletima kamenim.
6 Deo ti je među glatkim kamenjem potočnim; to je, to je tvoj deo; njemu liješ naliv svoj, prinosiš dar; time li ću se umiriti?
7 Na gori visokoj i uzvišenoj mećeš postelju svoju; i onamo izlaziš da prineseš žrtvu.
8 I iza vrata i iza dovrataka mećeš spomen svoj; odstupivši od mene otkrivaš se, i izašavši gore širiš odar svoj, ugovaraš s njima, mila ti je postelja njihova, gde ugledaš mesto.
9 Ideš k caru s uljem, s mnogim mirisima svojim; šalješ poslanike svoje daleko i ponižuješ se do groba.
10 Od dalekog puta svog umorna ne kažeš: Zaludu. Nalaziš život ruci svojoj, zato ne sustaješ.
11 I od koga si se uplašila i koga si se pobojala, te si slagala i nisi se mene opominjala niti si marila? Što ja ćutah odavna, zato li me se ne bojiš?
12 Ja ću objaviti tvoju pravdu i tvoja dela; ali ti neće pomoći.
13 Kad staneš vikati, neka te izbave oni koje si sabrala; ali će ih sve vetar odneti, i uzeće ih taština. Ali ko se u me uzda, naslediće zemlju i dobiće svetu goru moju.
14 I reći će se: Poravnite, poravnite, pripravite put, uklonite smetnje s puta naroda mog.
15 Jer ovako govori Visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti, kome je ime Sveti: Na visini i u svetinji stanujem i s onim ko je skrušenog srca i smernog duha oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih.
16 Jer se neću jednako preti niti ću se doveka gneviti, jer bi iščezao preda mnom duh i duše koje sam stvorio.
17 Za bezakonje lakomosti njegove razgnevih se, i udarih ga, sakrih se i razgnevih se, jer odmetnuvši se otide putem srca svog.
18 Vidim puteve njegove, ali ću ga isceliti, vodiću ga i daću opet utehu njemu i njegovima koji tuže.
19 Ja stvaram plod usnama: mir, mir onome ko je daleko i ko je blizu, veli Gospod, i isceliću ga.
20 A bezbožnici su kao more uskolebano, koje se ne može umiriti i voda njegova izmeće nečistoću i blato.
21 Nema mira bezbožnicima, veli Bog moj.