Isaija 47 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Siđi i sedi u prah, devojko, kćeri vavilonska; sedi na zemlju, nema prestola, kćeri haldejska; jer se nećeš više zvati nežna i ljupka.
2 Uzmi žrvnje, i melji brašno, otkrij kosu svoju, izuj se, zagali noge, idi preko reka.
3 Otkriće se golotinja tvoja, i videće se sramota tvoja; osvetiću se, i niko mi neće smetati.
4 Ime je Izbavitelju našem Gospod nad vojskama, Svetac Izrailjev.
5 Sedi ćuteći, i uđi u tamu, kćeri haldejska; jer se nećeš više zvati gospođa carstvima.
6 Razgnevih se na narod svoj, oskvrnih nasledstvo svoje i predadoh ga tebi u ruke; a ti im ne pokaza milost; na starce si metala preteški jaram svoj;
7 I govorila si: Doveka ću biti gospođa; ali nikad nisi to uzimala na um, niti si pomišljala šta će biti na posletku.
8 Sada dakle čuj ovo, koja živiš u slastima i bez brige sediš i govoriš u srcu svom: Ja sam, i nema druge osim mene, neću biti udovica niti ću osiroteti.
9 To će ti oboje doći ujedanput, u isti dan, da osirotiš i obudoviš, doći će ti potpuno, radi mnoštva čini tvojih i radi velike sile čaranja tvog.
10 Jer si se pouzdala u zloću svoju govoreći: Niko me ne vidi. Mudrost tvoja i znanje tvoje prevariše te, te si govorila u srcu svom: Ja sam, i osim mene nema druge.
11 Zato će doći na te zlo, a nećeš znati odakle izlazi, i popašće te nevolja, da je nećeš moći odbiti, i doći će na te ujedanput pogibao, za koju nećeš znati.
12 Stani sada s vračanjem svojim i s mnoštvom čini svojih, oko kojih si se trudila od mladosti svoje, ne bi li se pomogla, ne bi li se okrepila.
13 Umorila si se od mnoštva namera svojih; neka stanu sada zvezdari, koji gledaju zvezde, koji proriču svakog meseca, i neka te sačuvaju od onog što će doći na te.
14 Gle, oni su kao pleva, oganj će ih spaliti, ni sami sebe neće izbaviti iz plamena; neće ostati uglja da se ko ogreje, ni ognja da bi se posedelo kod njega.
15 Takvi će biti oni s kojima si se trudila i s kojima si trgovala od mladosti svoje, razbeći će se svaki na svoju stranu; neće biti nikoga da te izbavi.