Isaija 21 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Breme pustinji na moru. Kao vihori koji prolaze na jug, tako će doći iz pustinje, iz zemlje strašne.
2 Ljuta utvara javi mi se. Nevernik neveru čini, pustošnik pustoši; hodi, Elame; opkoli, Midijo! Svemu uzdisanju učiniću kraj.
3 Zato su bedra moja puna bola; muke me obuzeše kao kad se muči porodilja; zgurih se čujući, prepadoh se videći.
4 Srce mi se smete, groza me poduze; noć milina mojih pretvori mi se u strah.
5 Postavi sto, stražar neka straži; jedi, pij; ustajte knezovi, mažite štitove.
6 Jer ovako mi reče Gospod: Idi, postavi stražara da ti javi šta vidi.
7 I vide kola, i dva reda konjika; kola s magarcima i kola s kamilama; i pažaše dobro velikom pažnjom.
8 I povika kao lav: Gospodaru, ja stojim jednako na straži danju, i stojim na straži po svu noć.
9 I evo dođoše na kolima ljudi, u dva reda konjici. Tada povika i reče: Pade, pade Vavilon, i svi rezani likovi bogova njegovih razbiše se o zemlju.
10 Vršaju moj, i pšenice gumna mog! Šta čuh od Gospoda nad vojskama, Boga Izrailjevog, javih vam.
11 Breme Dumi. Viče k meni neko sa Sira: Stražaru! Šta bi noćas? Stražaru! Šta bi noćas?
12 Stražar reče: Doći će jutro, ali i noć; ako ćete tražiti, tražite, vratite se, dođite.
13 Breme arapskoj. Po šumama u arapskoj noćivaćete, putnici dedanski!
14 Iznesite vode pred žedne, koji živite u zemlji Temi, sretnite s hlebom begunca.
15 Jer će bežati od mača, od mača golog, od luka zapetog i od žestokog boja.
16 Jer ovako mi reče Gospod: Za godinu, kao što je godina najamnička, nestaće sve slave kidarske.
17 I što ostane hrabrih strelaca sinova kidarskih, biće malo; jer Gospod Bog Izrailjev reče.