Isaija 17 — Đura Daničić (1865, ekavica) — Stari zavjet

1 Breme Damasku. Gle, Damask će se ukinuti da ne bude više grad, nego će biti gomila razvalina.
2 Gradovi aroirski biće ostavljeni, biće za stada, te će u njima počivati, i niko ih neće plašiti.
3 Nestaće gradova Jefremovih i carstva u Damasku i ostatku sirskom, biće kao slava sinova Izrailjevih, veli Gospod nad vojskama.
4 I u taj će dan istančati slava Jakovljeva, i debelo telo njegovo omršaće.
5 Jer će biti kao kad žetelac sabira žito i rukom žanje klasje, i biće kao kad se kupi klasje u dolini rafajskoj.
6 Ali će se ostaviti u njoj pabirci kao kad se otrese maslina, pa dve tri ostanu u vrhu, i četiri pet na rodnim granama, veli Gospod Bog Izrailjev.
7 U to će vreme čovek pogledati na Tvorca svog, i oči njegove gledaće na Sveca Izrailjevog;
8 a neće pogledati na oltare, delo ruku svojih, niti će gledati na ono što su načinili prsti njegovi, ni na lugove ni na likove sunčane.
9 U to će vreme tvrdi gradovi njegovi biti kao ostavljen grm i ogranak, jer će se ostaviti radi sinova Izrailjevih, i biće pustoš.
10 Jer si zaboravio Boga spasenja svog, i nisi se sećao Stene sile svoje; zato sadi krasne sadove i lozu stranu presađuj;
11 Danju radi da uzraste šta posadiš, i jutrom gledaj da ti seme nikne; ali kad dođe do branja razgrabiće se, i ostaće ti ljuta žalost.
12 Teško mnoštvu velikih naroda, što buče kao što buče mora, i uzavrelim narodima, kojih stoji vreva kao silnih voda;
13 Vreva stoji naroda kao velikih voda; ali će povikati na njih, i oni će pobeći daleko, i biće gonjeni kao pleva po brdima od vetra i kao prah od vihora.
14 Uveče eto straha, i pre nego svane nema nikoga. To je deo onih koji nas gaze, i nasledstvo onih koji otimaju od nas.